Po­vo­dom de­ce­ni­je od smr­ti ugled­nog her­ceg­nov­skog, cr­no­gor­skog i ju­go­slo­ven­skog no­vi­na­ra Pe­tra Ja­ni­či­ća, prek­si­noć je na ini­ci­ja­ti­vu Zdrav­ka Ša­ko­ti­ća, no­vi­na­ra ra­di­ja Her­ceg No­vi i do­pi­sni­ka li­sta „Dan”, u pro­sto­ri­ja­ma Mu­zič­ke ško­le u Her­ceg No­vom odr­ža­no „ Ve­če za pri­ja­te­lja“.
Ša­ko­tić je po­zvao sve pri­sut­ne da mi­nu­tom ćutanja oda­ju po­štu ne sa­mo Ja­ni­či­ću, već i svim ko­le­ga­ma, ko­ji su na­kon Ja­ni­či­će­ve smr­ti 2006. go­di­ne oti­šli u ne­ki bo­lji svi­jet, a to su Stan­ka Ulja­re­vić, Dra­go­ljub Šće­kić, So­nja Lu­to­vac, Mi­o­drag Ma­li­ša Ma­lo­vić, Su­za­na Ra­do­sa­vlje­vić, Jo­vo Do­šlo, Mi­len­ko Vi­co.
On je pod­sje­tio na Ja­ni­či­ćev pre­dan rad ne sa­mo ka­da je ri­ječ o no­vi­nar­stvu već i u pro­svje­ti.
– Pod­sje­ti­ću da je pi­sao za Bor­bu, Ve­čer­nje no­vo­sti, no­vo­sad­ski Dnev­nik, Eks­pres po­li­ti­ku, TV re­vi­ju, Na­šu bor­bu, Bo­ku, go­di­na­ma pi­sao i ure­đi­vao Naš list, od 1. sep­tem­bra 1997. go­di­ne do fe­bru­a­ra 2006. go­di­ne pi­sao je u „Vi­je­sti­ma”. Tek­sto­vi su se kao i ma­te­ma­ti­ka zbra­ja­li i mno­ži­li, da bi nam na kra­ju svog us­prav­nog ži­vo­ta (p)osta­lo ško­la.
Bio je du­go­go­di­šnji ured­nik bil­te­na Her­ceg­nov­skog film­skog fe­sti­va­la, 1991. go­di­ne bio je šef pres-cen­tra broj­nim no­vi­na­ri­ma ko­ji su pra­ti­li rat­na zbi­va­nja iz Her­ceg No­vog na Du­bro­vač­kom ra­ti­štu. Pra­tio je re­dov­no Moj­ko­vač­ku film­sku je­sen.
Nje­go­vi su tek­sto­vi bi­li ci­je­nje­ni u Pod­go­ri­ci, Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Nik­ši­ću i na ame­rič­kom kon­ti­nen­tu.
Nje­gov duh, vje­ra u ži­vot i kad je te­ško, nje­go­vo do­sto­jan­stvo i mu­drost vra­ća­li su nam na­du ko­ja nas je dr­ža­la us­prav­ne u ovom kle­ca­vom dru­štvu i vre­me­nu. Ubi­je­đen u vri­jed­nost pro­fe­si­je ko­jom se ba­vi, uvje­ren u vi­sok mo­ral.
Bio je čo­vjek obim­nog i raz­u­đe­nog dje­la ko­ji je pred­sta­vljao u mo­der­nom no­vi­nar­stvu po­kre­tač­ku sna­gu Her­ceg No­vog. Na­pu­stio nas je pri­je de­ce­ni­je ne­ko ko nas je za­du­žio za je­dan vi­jek, kao čo­vjek. Oti­šao je ti­ho, kao što je ne­na­me­tlji­vo i ži­vio. Ali sa pu­no do­sto­jan­stva, skro­man, sta­men i po­no­san – ka­zao je Ša­ko­tić.
On je pred­lo­žio da se uči­ni na­por da se tek­sto­vi iz­u­zet­nog hro­ni­ča­ra ne sa­mo No­vo­ga već i Cr­ne Go­re sa­be­ru u knji­gu i na taj na­čin ne sa­mo sa­ču­va­ju od za­bo­ra­va već po­slu­že bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma i bu­du im pod­strek da pre­da­no i pro­fe­si­o­nal­no ra­de no­vi­nar­ski po­sao.
Na dru­že­nja sa Pe­rom Ja­ni­či­ćem pod­sje­tio je i no­vi­nar Mi­raš Mar­ti­no­vić. On je evo­ci­rao uspo­me­ne na nji­ho­ve za­jed­nič­ke obi­la­ske ar­he­o­lo­ških na­la­zi­šta po­sli­je ko­jih su na­sta­ja­li tek­sto­vi ko­ji su zna­čaj­na svje­do­čan­stva. O pri­ja­telj­stvu ko­je je svi­ma ne­se­bič­no da­ri­vao i ko­je svim nje­go­vim ko­le­ga­ma ne­do­sta­je upr­kos vre­me­nu ko­je je pro­šlo od Pe­ro­ve smr­ti go­vo­ri­la je no­vi­nar­ka Ra­da Đa­ko­vić.
– Pe­ro je pro­vje­ra­vao sva­ku ri­ječ ko­ju na­pi­še i ni­je ža­lio tru­da da obi­đe mje­sta o ko­ji­ma je po­tom pi­sao. Tu če­sti­tost po­nio je iz svo­je po­ro­di­ce ko­ja mu je bi­la pu­to­kaz na ži­vot­nom pu­tu i kroz broj­ne pri­če iz ži­vo­ta ko­je je pri­čao pri­ja­te­lji­ma a na ne­ke od njih pod­sje­tio je no­vi­nar Pe­ri­ca Đa­ko­vić. O ras­ko­šnom du­hu Pe­ra Ja­ni­či­ća, nje­go­vom is­tan­ča­nom smi­slu za hu­mor, pro­fe­si­o­na­li­zmu (o ko­me je da­nas te­ško go­vo­ri­ti s ob­zi­rom na po­sr­nu­će me­dij­ske sce­ne Cr­ne Go­re), pre­da­no­sti po­slu, hi­lja­da­ma tek­sto­va ko­ji su svje­do­čan­stvo jed­nog vre­me­na go­vo­rio je no­vi­nar Mi­nja Bo­ja­nić is­ta­kav­ši da ih sva­ka­ko tre­ba pre­to­či­ti u knji­ge.
Zbog bo­ga­tog bi­lje­ga ko­ji je osta­vio ne sa­mo svo­joj po­ro­di­ci – su­pru­zi Vi­di, kćer­ki Ja­dran­ki, si­nu Bo­bu i unu­či­ći­ma, već i svo­me gra­du, Bo­ja­nić je pred­lo­žio da se po­kre­ne ini­ci­ja­ti­va da „ma­kar ne­ko so­ka­če u Her­ceg No­vom“ no­si ime no­vi­na­ra Pe­tra Ja­ni­či­ća.
Tekst i fo­to K.Ma­to­vić